Druzenje, diskusije, upoznavanje, humanitarne aktivnosti
 
HomeCalendarGalleryFAQRegisterLog in

Share | 
 

 KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA

View previous topic View next topic Go down 
AuthorMessage
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 11:03

Mnoge zemlje su prepoznatljive upravo po svojim nacionalnim jelima: Mađarska po gulašu i paprikašu, Italija po picama i pastama, Grčka po suvlakiju i girosu, Nemačka po kobasicama i pivu, a tek Francuska... Kakav je slučaj sa Srbijom? Šta je to što stranac ovde mora obavezno da proba kao srpski specijalitet?

Počeli smo lepo. Kada je Fridrih Barbarosa, sa svojom vojskom bio na proputovanju do Jerusalima, svratio je 1189. godine do Niša i susreo velikog župana Stefana Nemanju. Susret sa nemačkim vladarom tokom pregovora o savezništvu obeležila je bogata trpeza sa puno prasetine, jagnjetine, kozijeg i kokošijeg pečenja, ali i divljači...Servirani su pšenične pogače, pite sa sirom i mesom, sirevi, kupus, crni i beli luk i rotkve. Pilo se crno vino a na kraju je stigla poslastica od meda.

Šestopedeset godina kasnije, u konaku srpskog kneza Miloša Obrenovića nakon vekova turske vladavine, „dvorska“ trpeza ovako je izgledala, tvrde pouzdani istorijski izvori: za predjelo mladi sir i mladi luk, koji se jeo sa vrućom projom ili pogačom, zatim čorba od kokoške ili suve slanine. Meso od kuvane kokoške donošeno je u posebnom tanjiru i sam bi ga Miloš delio prisutnima. Posle toga je služen kiseli kupus sa slaninom , ili pasulj , pečeno jagnjeće ili praseće meso. Na kraju ručka, obavezan je bio ćevap. Uz predjelo je služena rakija, a uz glavno jelo i pečenje, vino i to ritopečko. Ručak se završavao gibanicom. Jelo se iz bakarnih , okalajisanih sudova, kašikama i viljuškama. Posle ručka dolazila je kafa u posebnim fildžanima. Može se zapaziti da se srpska nacionalna kuhinja od vremena Nemanjića u međuvremenu obogatila projom (zahvaljujući kukuruzu koji je stigao iz Amerike), pasuljem, ćevapom, rakijom i kafom.

Krajem 19. veka engleski novinar i putopisac, Herbert Vivian u svom putopisu u kojem ne krije da se zaljubio u Beograd, žali se na luk kao „napast srpske kuhinje“ i čudi se da „takvi patrioti kao što su Beograđani, više vole bezvredne strane imitacije nego svoja stvarno ukusna jela“.

Sva čula
Posle ovog kratkog izleta u istoriju, da se vratimo u sadašnjost i pokušamo da utvrdimo da li uopšte postoji srpska nacionalna kuhinja? Gledajući po broju restorana koji nude „nacionalni meni“ (samo u Beogradu ima ih više od stotine), odgovor bi mogao da bude potvrdan. Ali, jelovnici su uglavnom vrlo slični i tek se po neki od restorana osmeli da napravi izlet u nešto originalno i - staro. Isti je slučaj sa ambijentom, načinom posluživanja, posuđem... Strategija razvoja turizma Srbije do 2015. godine prepoznala je gastronomiju kao veoma važan element dodatne turističke ponude. Međutim, oficijelni turistički stratezi u ovom dokumentu primećuju da je stranom turisti teško da u Srbiji pronađe dobar restoran koji poslužuje domaću hranu i jela pripremljena na tradicionalni način. Kako bi se rešio problem nespecijalizovane gastronomske ponude, predlaže se definisanje specifičnih oznaka.One bi pomogle stvaranju referentnih tačaka u glavama potrošača i olakšale komunikaciju turističke i gastronomske ponude. Pominjane oznake trebalo bi da budu vezane za karakteristike klijenata, karakteristike hrane i karakteristike ambijenta.

Veliki broj država je ovo već odavno učinio. Od nedavno se ovoj praksi pridružila i Crna Gora, u kojoj je na određeni broj ugostiteljskih objekata postavljena oznaka „National Cuisine“.Vodilo se računa da to budu restorani u kojima se hrana priprema na stari način ali koji i svojim izgledom prenose atmosferu tradicionalnih crnogorskih kuća.

Turistička organizacija Srbije jedno vreme je promovisala Srbiju sloganom „Doživite Srbiju svim čulima“ koji je u skladu sa svetskim trendom da se umesto jednostavnog pružanja usluga, u prvi plan turističke ponude stavi doživljaj. Ekonomija doživljaja prisutna je u teoriji i praksi tek nekoliko godina. Nema doživljaja bez čula. A jedan od najkompleksnijih, u koji su uključena sva čula, je uzimanje hrane. I to onda kada jelo nije samo puko zadovoljavanje gladi već uživanje u originalnoj, kvalitetnoj hrani, kao delu novog doživljaja.

Otac i sin
Da je Milovan Mića Stojanović iz sela Čestina u okolini Gruže postao glumac, kako je prvobitno želeo, Srbija bi ostala bez jednog od najvećih kuvara kojeg je ikada imala a meniji većine srpskih restorana „nacionalne kuhinje“ bili bi siromašniji za Karađorđevu šniclu i nekoliko drugih jela za koji se misli da su narodna.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, sa samo dvadeset dve godine, Mića Stojanović je postao šef kuhinje beogradskog restorana „Golf“, koji je u to vreme bio i ogledni centar za učenje u ugostiteljstvu sa majstorskom kuhinjom i školskom radionicom.
„Kao predavaču, bilo mi je žao što se u Svetskom kuvarskom leksikonu pominje samo pet domaćih specijaliteta - gibanica, sarma od kiselog kupusa, svadbarski kupus, podvarak i pasulj. Zbog toga sam počeo da sakupljam narodne recepte i pravim nova jela“, priseća se „otac“ Karađorđeve šnicle. Legenda o nastanku ovog sada nacionalnog specijaliteta kaže da je baš u restoranu „Golf“ Mića dobio narudžbinu za „kijevski kotlet“. Kako za ovo jelo nije imao potrebne namirnice, odlučio je da od onoga što je imao na raspolaganju napravi nešto specijalno i nezaboravno.

„Da bi neko mogao da stvara nova jela mora dobro da poznaje kuvarski zanat. A ja sam učio od najboljih. Na primer, od Slovenca Romana Železara, ili Hrvata Antona Žmigića, kaže skromno ovaj sedamdesetogodišnjak.
Danas se u restoranu „Mićina domaća kuhinja“, osnovanom 1995. godine, koji vodi njegov sin Milan, može naći nekoliko originalnih specijaliteta. Osim pominjane Karađorđeve šnicle, koja je prvi put zvanično predstavljena u Beogradu 1967.godine na takmičenju inovatora, na meniju su i Njeguški stek, Smederevsko đule, Titovo jelo, Manastirske sarme, Krofne sa sirom, Smuđ Kladovo, Oplenačke palačinke ...

Milan Stojanović, kao predstavnik „mlađe garde“ kaže da nove generacije kuvara, školovane u Švajcarskoj i Francuskoj, donose moderne uticaje. Dogodile su se promene i u stilu serviranja, kombinovanju jela, pojavile su se nove salate... „Postoji jedno pravilo među kuvarima - kaži mi ko si i odakle si, pa ću ti spremiti jelo. Jer, nisu sve nacije za sva jela. Neko ne može ni vizuelno ni organski da podnese, na primer, naš prebranac. Domaća kuhinja je formirana je pod uticajem, s jedne strane, turske, a sa druge, nemačke kuhinje. Za formiranje nacionalne kuhinje potrebno je vreme. Dobro je da postoji nešto što je nacionalna kuhinja, ali treba biti otvoren i za nove tokove“, smatra Stojanović mlađi.
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 11:04

Totalno tradicionalno
Milijan Stojanić bavi se kulinarstvom preko dvadeset godina, dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, autor više knjiga kuvara, a sa preko 1.500 snimljenih TV i radio emisija sigurno je naš medijski najprisutniji kuvar. Stojanić najpre o nacionalnoj kuhinji kaže:
„Kod nas se, na žalost, bežalo od tradicije, u nešto što nije naše. Ja sam se u poslednjih dvadeset godina okrenuo samo srpskim tradicionalnim jelima pokušavajući da ih vratim i oplemenim.Tako sam u neka jela, u sarmu na primer, umesto pirinča ubacivao pšenicu. Inače se trudim da koristim i novu terminologiju: umesto sarme koristim izraz kupusnica, umesto gulaša čarlama ... U domaćoj kuhinji malo se koristilo lekovito bilje, jer naš narod nije dovoljno edukovan i nema kulturu ishrane. Ja i to pokušavam da promenim“.

Stojanić je autor kuvara „Tradicionalna jela Srbije“ koji se koristi na Univerzitetu u Ohaju na odseku za gastronomiju iz kojeg se uči pripremanje tradicionalnih srpskih jela.O tome kaže: „Većinu jela sam sam stvorio dajući im narodna imena. Na primer, paprika punjena pšenicom, čorba od suvih šljiva, savijače od koprive i pšenice, savijača od pšenice i vrganja, pastrmka punjena suvim šljivama, staro srpsko jelo gumbir, kupusnica, kačamak sa čvarcima, svadbarski kupus, janija, jajaruša, suvi kolač sa šljivama, po receptu koji sam nasledio od moje baba Cvete...“ Sa kolegom Zavišom Jankovićem, Stojanić je stvorio „srpski sto“, kao originalni izum.

„Srpski sto je kreiran 1990.godine, prvi put u konaku Manastira Prohor Pčinjski sa 20 jela. Danas se doguralo do 300 jela. Jedan srpski sto obavezno sadrži hladna predjela, sir, kajmak, pršutu, pite savijače, topla predjela, kupusnice, čarlame, jagnjetinu ispod sača, jela od divljači, a od deserta, salašljake, vanilice, uštipke sa šećerom itd. Postoje četiri srpska stola vezana za godišnja doba ali i jutarnji, dnevni i večernji. Osim vrste jela, radi se i o posebnom načinu serviranja u zemljanim i drvenim posudama“, objašnjava Stojanić.
Đorđe Kostić, predsednik je novoosnovane Asocijacije šefova kuvara Srbije, koja ima 150 članova. Asocijacija je pred sebe postavila ambiciozan zadatak da tradicionalnim jelima doda neophodne elemente koji bi ih pretvorili u srpsku nacionalnu kuhinju.

„Mi više volimo da krademo tuđe ideje i da nacionalna jela drugih naroda podižemo na nivo visoke gastronomije, umesto da jela sa našeg područja oplemenimo i damo im nov oblik, dizajn i stil. Zaboravili smo naša jela, koja treba samo drugačije, savremenije prezentovati uz kombinaciju, odabir sosova, priloga, dekoracije. Našu kuhinju bogatom i raznovrsnom čine uticaji Turske, Mađarske, Italije, Austrije, priroda nam je podarila plodnu zemlju, imamo razvijeno stočarstvo i živinarstvo i mogućnost razvoja bogate trpeze. Sa druge strane, u našem mentalitetu postoji sindrom siromaštva pa se ovdašnji ugostitelji trude da natrpaju tanjire, ne razmišljajući da li je takav pristup primitivan. Stranom gostu se ovde nudi teška hrana puna masnoće, dok je svetski trend minimalizam u obrocima koji su izbalansirani izborom namirnica. Na primer, uz meso valja servirati lagano povrće a ne pomfrit ili pečen krompir“, kaže Kostić i dodaje: „Nije tačno da Srbija nema svoja nacionalna jela. Ima ih, ali su se ona izgubila ili se spremaju na razne načine i zato što nemamo nacionalne standarde i normative. Nacionalna kuhinja treba da dobije mesto broj jedan u razvoju turističke ponude jer je i to deo kulture i slika jednog naroda za čiju zaštitu mora da bude zainteresovana i država i turistička organizacija i ugostiteljska komora“, zaključuje Kostić.
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 11:08

Jos nekoliko srpskih nacionalnih jela:
Predjelo

Snicla sa dodatkom

Pecenje s dodacima
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: NESTO MALO O ISTORIJI SRPSKE KUHINJE   30.08.08 11:31

Српска кухиња је хеторогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле - медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк - ручак.

Исхрана се поистовећује са уношење, хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, који представљају међусобно повезане активности у овој области, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, абијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу је „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица. Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно. Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.
Ovako je izgledalo staro srpsko ognjiste i sac

PROJA

Српска кухиња у прошлости
Развој националне кухиње можемо пратити од најранијих навика у исрхани које су део словенског наслеђа српског народа. Почетак националне кухиње везује се за династију Немањића и може се пратити током целог средњег века.

Хлеб

Намирнице су биле биљног и животињско порекла. Најважнија је био хлеб, који се правио од пшенице, јечма, проса, оваса, спелта и сирака.

Да би се добио хлеб, жито се млело у малим, кућним, ручним жрвњевима, жито или млиновима. Најбољи хлеб се месио од пшенице, а лошијег квалитета је био јечмени, затим од оваса, који се углавном служио за исхрану коња. Најлошијег квалитета је био неукусни, црни хлеб од сирака који има крупно зрно и проса од кога се првенствено правила каша када би цело или самлевено зрно кували у води или млеку.

Хлеб се месио као погача са квасцом или од киселог теста. Пекао се на огњишту или у пећи. Поред хлеба и погаче постојао је и двопек, који се користио за путовања, будући да је могао дуго да стоји.

Такође се правила и пита, од развученог теста, испуњена сиром или месом.
Намирнице биљног порекла

Осим хлеба у средњовековној Србији постојале су и друге намирнице биљног порекла.

Поврће се гајило у »вртовима«, који су се налазили око кућа. У ћириличким текстовима поврће се називало »зеље«, а то су били: купус, репа, бундева, бостан. »Љутим зељем« називани су лук и ротква. Гајиле су се и махунасте биљке попут сочива, боба, грашка, мака...

У средњовековној Србији гајило се и воће: крушке, трешње, вишње, јабуке, шљиве... У околини Призрена било је много дудињака. Дуд се гајио због свилене бубе.

Воће и поврће се продавало на пијацама, нарочито у градовима. Воће се јело свеже или сушено.

Намирнице животињског порекла
Од намирница животињског порекла - на првом месту било је месо, будући да је сточарство у Србији било веома развијено. Стока је била капитл народа, пошто није било много новца. У храстовим шумама свиње су храњене жиром. Гајиле су се и овце, говеда, коњи, козе, биволи, перната живина. Месо се продавало свеже или усољено (које је било скупље). У старим текстовима помиње се и сланина, коју је у исхрани користило као и свињску маст, већина становништва. Такође је значајан био и лој.

Током овог периода знало се и за месне прерађевине. Помињу се сланина, пршут и кобасице.
Cevapi

Sarme

Kobasice sa rostilja

Доста се користило и месо од дивљачи. Ловиле су се дивље свиње, дивокозе, срне, јелени, зечеви, дивље патке, дивље гуске, јаребице, голубови.

Осим меса значајна намирница животињског порекла био је сир, у колутовима или комадима. Било је више врста сирева, млад, слатки или слани. Србија је била и велики извозник сира.

Млеко је била значајна намирница, која се чувала у дрвеним судовима. Такође се правило и кисело млеко.

Важан чинилац у исхрани била је и риба и то како речна тако и морска. Припремала се свежа и усољена (усољеном рибом се и трговало).

Слаткиши
Baklava

Vasina torta

Током средњег века користио се мед. Знало се и за шећер, али пошто је био изузетно скуп није био веома заступљен у исхрани. Правиле су се (посебно у приморју) торте од сира као и врста слатких кобасица - маснице. Веома цењен је био марципан. Слаткиши су се служили на крају јела.
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 11:47

Пића
Најважније пиће била је вода, коју је становништво прикупљало са извора или из бунара. Од алкохолних пића најзаступљеније је било вино, и то више црно него бело, медовина, посебно у крајевима где није гајена винова лоза и пиво. Медовина је старо словенско пиће које се није пило само у Србији, већ и у осталим балканским земљама, као и на северу.

Производња ракије путем дестилације се не помиње током средњег века. Овај обичај је настао касније. Србија је током периода под турском влашћу постала познати произвођач ракије, посебно шљивовице.
Медовина
Медовина је тип алкохолног ликера направљен ферментацијом мешавине меда и воде. Медовина се у стара времена давала војницима, који су њиме заливали ране верујући да ће брже да их зацеле.

Медовина је била више него само пиће, попут вина, веровало се у њене магичне моћи ревитализације и лековитости, медовина је сматрана еликсиром за дуг живот. Људи су веровали да ће, пијући је, постати бесмртни.

Веровало се да медовина побољшава мужевност и плодност а у томе, као и у сваком миту и легенди, има истине, јер је медовина богата витамином Б и амино-киселинама које подстичу изградњу протеина који делују на издржљивост.

Медовина је једно од најстаријих алкохолних пића које је човек открио, мед, као основна сировина, био је лако доступан у природи, користио се за исхрану, а временом се додавао разним напитцима и тако је настала медовина. Медовина се добија алкохолном ферментацијом раствора природног меда, а поступак којим се добија исти је као у производњи вина. Према неким испитивањима, медовина садржи око 13 % алкохола, 5 % екстракта и 0,17 одсто минералних соли. Може да се производи као алкохолно и као безалкохолно пиће, пријатне је ароме и укуса. Медовина није вештачко пиће, напротив, она је природни производ сличан вину, пошто се основни састојци мед, односно грожђе, под утицајем алкохолог врења, претварају у алкохол и угљен-диоксид. Као што код вина укус и квалитет зависе од сорте грожђа и његових особина, тако и квалитет медовине зависи од врсте меда, начина његове производње и старости.

Медовина је пиће за које тврде да поправља крвну слику, окрепљује организам, побољшава апетит, али и успорава старење!

У стара добра времена тајна срећног брака крила се у алкохолном напитку, живот је био много једноставнији а тајна срећног брака крила се у обичном алкохолном напитку на бази меда. Управо венчане парове многи су терали да пију медовину сваке ноћи, пуних месец дана након ступања у брак. Плод тог рецепта, у брачном раздобљу које се и данас назива медени месец, показао би се девет месеци касније.

VINSKI PODRUM

VINA

PIVO

SLJIVOVICA
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 11:59

Припрема хране током средњег века
Храна се припремала на масти, лоју или уљу. Уље се добијало од маслина. Добрим се сматрало светло уље. За сунцокрет се није знало. Сва храна је сољена. Током средњег века су доста коришћени и зачини, које су доносили трговци са Јадрана али и са Истока. Користили су се бибер, шафран, цимет, мирођија, каранфилић.
SAFRANSTAPICI CIMETA
MIRODJIJA

Ручак је називан обедом, вечера није била обавезна. Храна је припремана на огњишту изнад кога је висио котао. Справљана су кувана јела, али и од сировог, свежег поврћа, на пример зеља. Обедовало се за столом, на којима су били столњаци. Јело се из посуђа, код властеле и на двору је било од сребра, позлате и злата. Као прибор су коришћене кашике, виљушке и ножеви.
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 12:43

http://www.chew.hu/the_idiot_foreigners_guide_to.html
OVDE CETE NACI FOTO-RECEPT ZA GULAS
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 12:45

TESTENINA SA TIKVICAMA I FETOM

• 500 gr makarona
• 1 kg tikvica
• 1,5 dl maslinovog ulja
• so i biber
• pola veze peršunovog lišća
• 100 gr somborske fete

Priprema: Očistiti tikvice, isecite ih na kocke i dinstajte na malo maslinovog ulja uz povremeno dodavanje mlake vode. Pred kraj začinite po želji. Skuvajte makarone u kipućoj vodi sa malo soli i maslinovog ulja. Procedite kad je gotovo, dodajte dinstane tikvice, peršun i rendani feta sir. Može da se služi i kao hladno predjelo
Slatko kisela piletina

Sastojci:
• pile od 2 kg
• 300 gr zelene salate
• 200 gr boranije
• celer
• šargarepa
• 4 kašike suvog grožđa
• crni luk
• beli luk
• korijander
• cimet
• prstohvat muskatnog oraščića
• biber
• so

Priprema: Pomešajte sve začine i na kraju ih sjedinite sa seckanom šargarepom, celerom, crnim i belim lukom. Ovom smesom napunite pile, stavite ga u veliki lonac, nalijte vodom, i na mirnoj vatri kuvajte 1 sat. Ostavite da se ohladi. Boraniju skuvajte u slanoj vodi, zelenu salatu operite, a koru od limuna isecite na tanke trake. Ulje, sirćem, suvo grožđe i limunovu koru pomešajte. Piletinu odvojte od kostiju, isecite na tanke rezance i stavite na tanjir zajedno sa salatom i boranijom. Prelijte pripremljenim prelivom od suvog grožđa i servirajte.
Patliđžan sa kozijim sirom

Sastojci:
• 2 veća patliđžana
• 12 bebi paradajza
• 100 ml maslinovog ulja
• 200 gr kozijeg sira
• bosiljak
• biber u zrnu
• so

Priprema: Isecite patliđžan na kolutove debljine oko1 cm, posolite i ostavite da odstoji 30 minuta. Zagrejte rernu na 200 stepeni, stavite paradajz u pleh i pecite 15 minuta. Isperite i procedite kolutove patliđžana, premažite ih maslinovim uljem sa obe strane i pecite 15 minuta. Na svaki kolut patliđžana stavite po jednu šnitu kozijeg sira. Pecite još 5 minuta, kako bi se sir istopio, a zatim odozgo rasporedite bebi paradajz. Začinite bosiljkom.
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Kosovka
Admin
Admin


Female Number of posts : 336
Локација : Srbija, K&M
Посао/хоби : Profesor i humanitarac
Расположење : Optimisticko
косовка :
100 / 100100 / 100

Kosovka : 1
Registration date : 2008-07-28

cheet for users
ЕУРЕКА ЧАТ:
0/0  (0/0)

PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   30.08.08 13:03

(Ekonomist) Začini - simbol promene načina života u Srbiji
U davna vremena začini su bili privilegija bogatih, koji su, da bi oplemenili i ojačali svoje trpeze, ove aromatične travke plaćali zlatom i svilom. Vremenom je začinsko bilje postalo dostupno „običnim smrtnicima“, da bi neke vrste ubrzo prerasle u ključne simbole pojedinih nacionalnih kuhinja. Začini zastupljeni u tradicionalnim jelima danas mogu mnogo da kažu o socijalnim i geografskim karakteristikama, čak i o temperamentu jednog naroda. Ako je suditi na osnovu dosadašnje upotrebe začina u svakodnevnom životu, srpska kuhinja ne može se pohvaliti naročitom raznovrsnošću. Istina, još su i kuhinje naših baka mirisale na cimet, jer je pita od jabuka tradicionalno nezamisliva bez ovog sladunjavog začina. Mnogi tvrde da slavsko žito „pravi šmek“ dobija tek kada se u njega naredna malo muskatnog oraščića, a kuvano vino neće ni da okuse ako u njega nije ubačen karanfilić. Asocijacije većine srpskih domaćina (domaćica) kada se spomenu začini doskora su, ipak, bili uglavnom samo biber i mlevena paprika. Sve ostalo je, mahom, ubrajano u kategoriju – trava.

Čak je i bosiljak, vekovima veoma poštovana biljka među Srbima, doskora uglavnom korišćen za pripremu čaja, inhalaciju ili verske obrede, ali su ga samo retki dodavali u, recimo, sos od paradajza. Verovalo se da je za oplemenjivanje nekog jela dovoljno u njega staviti „jednu kašiku“ univerzalnog začina, zanemarujući, pri tome, da je u stvari reč o mešavini neznatne količine sušenog povrća i znatno većeg udela soli, natrijum glutaminata i drugih hemijskih supstanci sa famozne liste E kojom su se tek nedavno intenzivnije počeli baviti zdravstveni radnici. Ovakvom stavu svakako je doprinela i činjenica da se u radnjama godinama i nije moglo naći mnogo drugih „začina“ sem Vegete, začina C, Biovegetala i sličnih srodnih proizvoda. Početak 21. veka doneo je u Srbiju demokratske promene, otvaranje prema svetu i – bum kada je o začinima reč. Možda će zvučati pretenciozno, ali začini su postali svojevrsna paradigma menjanja načina života i približavanja Srbije drugim zemljama i njihovim kulturama.
Bosiljak s pogledom
Širi asortiman začina na ovdašnje tržište među prvima su donele velike inostrane trgovinske kuće koje su rafovima napunjenim isključivo teglicama i kesicama sa raznovrsnim sušenim aromatičnim travkama, poređanim kao u apoteci, zaintrigirali domaćice. Nepca su, potom, ukusima drugačijim od onih na koje su svakodnevno navikli, žiteljima Srbije zagolicali i brojni restorani inostranih nacionalnih kuhinja koji su poslednjih godina intenzivno otvarani. Uticaj začina u jednom jelu širokim narodnim masama verovatno je najviše, ipak, približio čuveni britanski kuvar Džejmi Oliver. Televizijske emisije u kojima je čupkao sveže travke neposredno pred njihovo ubacivanje u jelo svojevremeno su bile među najgledanijim u Srbiji. Emisije o kulinarstvu nakon toga postale su sastavni deo programa svih ovdašnjih televizija, a mirisi Orijenta, Mediterana, Dalekog istoka i svih drugih, za većinu stanovnika Srbije nedostižnih delova sveta, preselili su se sa malih ekrana u kuhinje.

Mnogi posetioci sajma cveća, koji se tradicionalno održava na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, ovu manifestaciju sada koriste da umesto muškatli kupe saksije sa rasadima bosiljka, ruzmarina, timijana... Da prodaja u poslednjih pet godina konstantno raste potvrdio nam je i Aleksander Foljan, koji već deceniju i po gaji začinsko i lekovito bilje. Doskora je rasade uglavnom prodavao na veliko, za dalji uzgoj na njivama, ali sada sve više prodaje i začinsko bilje u saksijama, takozvanim kontejnerima, koje svoje život nastavlja na terasama i prozorima višespratnica. Možda nije baš prirodno okruženje za rast začina, ali su bar u svakom trenutku spremni da zamirišu kuhinjom.

Budući da gajenje aromatičnog bilja zahteva određene uslove i ne ide svakom od ruke, na tržištu je sve bolja ponuda sušenih začina. Od 2002. godine, kada je došao u Srbiju, čuveni austrijski proizvođač začina Kotanji (Kotanyi), primera radi, na ovom tržištu beleži konstantan rast. „Iako u početku nije bilo lako, jer smo se susretali s brojnim problemima, od nepoznavanja svih začina do toga da su razni začini prodavani po buvljacima, zadovoljni smo postignutim rezultatima. Donedavno, tržište začina u Srbiji bilo je prilično siromašno i nerazvijeno, ali sada je već došlo vreme kada potrošači izričito traže kvalitetne proizvode i postali su veoma izbirljivi po pitanju vrste i kvaliteta začina kojima obogaćuju svoju svakodnevnu, ali i prazničnu trpezu“, kaže Zoran Stanojković, direktor beogradskog predstavništva Kotanjija, koji rukovodi prodajom u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Začine pripremljene u kompaniji Kotanji, iza koje stoji 125 godina rada sa ovim berzanskim proizvodima, danas koriste mnoga domaćinstva u Srbiji, ali i brojni restorani hoteli i drugi ugostiteljski objekti. Prodaja Kotanji začina u Srbiji povećana je prošle godine u odnosu na 2004. godinu za oko 30 odsto, dok bi ove godine trebalo da u odnosu na 2005. godinu bude bolja za čak 45 odsto. „Najbolje ide prodaja bosiljka, sušenog peršuna, origana, belog luka i mirođije. Mi smo ipak klasična zemlja, nema tu mnogo egzotike“, kaže Stanojković, dodajući da prodaja začina raste uporedo sa razvojem zemlje i porastom standarda. Očekivano, najbolje tržište je beogradsko, zatim Vojvodina i tek onda poneki grad u centralnoj Srbiji. U poređenju sa susedima, potrošnja začina je, ipak, znatno manja. Dok godišnja vrednost prometa Kotanji začinima u Srbiji iznosi oko pola miliona evra, u Sloveniji je taj iznos dvostruko, a u Hrvatskoj tri puta veći.
Približavanje
Upotreba začina povećana je i u restoranima koji nude tradicionalna srpska jela. Aleksandar Ristić, šef kuhinje etno restorana Kovač kao razlog povećane upotrebe začina ističe drastično promenjene navike domaćih gostiju u načinu ishrane. U zdrava nacionalna jela najbolje su se, recimo, uklopili bosiljak, origano, ruzmarin, majčina dušica i beli luk u prahu. Drugi razlog je što je u Beogradu sve više stranaca, tako da restorani nastoje da svoju ponudu prilagode njihovim zahtevima.

S druge strane, budući da izlazak stanovnika Srbije u inostranstvo i dalje, u većini slučajeva, podrazumeva prethodno beskrajno duge sate izgubljene u jurnjavi za pozamašnom dokumentacijom i čekanju ispred ambasada radi dobijanja vize, začini mogu da im približe mirise mnogih destinacija koje nisu uspeli da posete. Ili kojima žele da se vrate. Neštedljiva kombinacija maslinovog ulja, bosiljka i ruzmarina sigurno će, tako, dočarati ambijent Grčke, nezaobilazni origano i bosiljak podsetiće na romantiku Italije, a duh Meksika bar delimično će približiti čili papričice ili tabasco umak. „Fensi“ je danas imati na kuhinjskim policama i kari mešavinu za piletinu, susam za razna peciva, vanili štapiće za mirisne kolače ili šafran, najskuplji začin na svetu, za, kako bi rekao Džejmi Oliver, divno žuti rižoto. O soja ili vorčester sosu da se i ne govori. Čak i ako se ne koriste često, sve te teglice i flašice bar lepo izgledaju. Začini su zgodni i zato što nemaju gotovo nikakvu kalorijsku vrednost, tako da se mogu koristiti i da bi se oplemenila poslovično bezukusna dijetalna hrana. Mnogi od njih, uglavnom zbog uticaja na metabolizam, ukoliko se konzumiraju u razumnim količinama, mogu da budu i lekoviti. Neki su, opet vekovima poznati kao afrodizijaci...

Konačno, način korišćenja začina otkriće nešto i o karakteru onih koji ga upotrebljavaju. Veština začinjavanja zahteva, naime poznavanje začina i fini osećaj za meru, ukus i kombinovanje. Sve te aromatične biljke postoje, ipak, da bi obogatile neko jelo, a ne da bi se po svaku cenu utrpale u njega.
SVE O ZACINIMA NACI CETE OVDE:http://www.ekapija.com/website/sr/page/82512
Back to top Go down
View user profile http://eureka.admin007.net/profile.forum
Sponsored content




PostSubject: Re: KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA   Today at 21:24

Back to top Go down
 
KAKO JE NASTALA KARADJORDJEVA SNICLA
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 1
 Similar topics
-
» Kako je nastala pesma...
» Rock opera
» Bajaga i Instruktori
» Kokoska ili jaje?
» LEGENDE

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
EUREKA :: NACIONALNA KUHINJA :: SRPSKA KUHINJA-
Jump to: